Ton Telehen "Šta bih da budem..."

ilustracija: Harald Oesterle

Ah - reče mrav veverici - zapravo bih najradije želeo da budem vazduh.
Pogledao je vevericu, ali ona nista ne reče.
- Slušas li? - upita mrav.
- Da. - reče veverica.
Kao vazduh si nevidljiv i svuda. Zamisli samo, tada bih bio u pustinji, i iznad mora, i među vrhovima drveća, i iznad oblaka i kod sunca. Tada bih bio topao, i mogao bih sam sebe da rashladim vetrom ili bih pustio da malo kiše padne kroz mene. I bio bih veoma plav... Zapravo sam oduvek želeo da budem plav.
- Hm - reče veverica - ne znam da li bih želela da budem plava.
- A noću - nastavi mrav - bio bih crn sa svetlucavim tačkicama i nadvio bih se nad svim životinjama koje spavaju. Zamisli, samo, veverice, tada bih video kako spava nilski konj i pčela i uholaža. Da li si nekada videla uholažu kako spava?
Veverica odmahnu glavom.
- Ni ja nisam - reče mrav. - Ponekad se pitam da li spava na stranu ili u nečemu. Tada bih, dakle, i to znao. I mogao bih kao mali mehurići da klizim pod vodom, kroz trsku i alge, i mogao bih da vidim šarana i morskog konjica, i konačno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u oči. Po meni, iako zapravo ne znam, hobotnica ima žute oči.
Veverica slegnu ramenima.
- I uz to - dodade mrav, - možda više ne bih bio tako radoznao, jer sve bih znao. Jer, gde sve ne bih bio?
- Ne znam - reče veverica.
- Pa navedi nešto - reče mrav.
- Stvarno ne znam - reče veverica.
- Pod zemljom? I tamo bih bio. Valjda si čula za pećine i podzemne prolaze?
- Da - reče veverica.
- I vise mi uopšte ne bi bila potrebna svetlost. Jer, šta se vazduha tiču svetlost i tama?
- Ništa - reče veverica.
Mrav je uzdahnuo.
-Ali šta cu - reče - sad kad sam vec mrav. Sve na meni je mrav. Moja stopala su mrav. Moj nos je mrav. Moja želja za medom je mrav. Moja radoznalost je mrav. Sve, sve je mrav.
Još jednom je duboko uzdahnuo i pogledao vevericu. Ona je spavala. Tada i mrav odluči da spava. I malo potom, spavao je tako kako samo on ume da spava, na suncu, u travi, na obali reke, kasno popodne.