Blez Sandrar

Kada je imao 16.g. i rešio da pobegne od kuće,
najveći problem bio mu je što nije znao gde će...
U šesnaestoj godini, 1903, u Nešatvilu (Švajcarska) jedne noći dao se u bekstvo...
"Pošao sam jedne lepe nedelje, jer mi je svega bilo dosta. Pošao sam ka Itsoku zato što me je prvi voz koji je naišao odveo na istok. Da je to bio voz koji bi me odveo na Zapad, ja bih se tada iskrcao u Lisabonu i išao u Ameriku umesto u Aziju."
Tako je rešio svoju dilemu.
Posle toga je fanatično i neprekidno pisao,
doživeo milion i jednu avanturu, bio bogalj na kraju,
radio i kao nosač uglja u hotelu u Pekingu u jednoj vrlo bednoj fazi svog života,
ali bi prethodno iščitao sve novine kojima je punio peć,
ili što je da ne umre od gladi prepisivao ručno "Parsifala galskog" za Apolinerovu biblioteku u Parizu.
Na Antarktiku je osnovao Community City - grad!
Kada je bio zaljubljen u ćerku nekog Norvežanina, kralja kitova, išao je u lov na kitove...
Pisao je dosta o životinjama, o ciganima,
bavio se filmom, fotografijom za vreme rata,
a ono što će ostati upečatljivo, je to što su ga ceo život najviše zanimali očajni ljudi, deca, bogalji...
Jedno vreme je imao 27 kuća po raznim selima...
i u svakoj poljski krevet (!), lampu i sanduk s knjigama.
Za vreme okupacije bio je proteran iz Pariza.
A najviše para u životu zaradio je vrcanjem meda i berbom krušaka.
Kao i svi TAKVI ljudi,
imao je samo jednu pravu ljubav u životu - Remonu.
Njegova pesma "U srcu sveta",koju u ono vreme nije hteo da objavi (1917) jer je bila ultra moderna,
zakucao je u sanduk do 1950. čekajući da vidi šta će se to u medjuvremenu u svetu desiti ...
nudili su mu milion franka da je objavi - nije pristao.
Iako sam već na ovom blogu stavljala neke njegove citate, budući da je net vrlo siromašan kada su u pitanju prevodi Sandrarovih pesama, na dalje očekujete seriju postova o ovom velikom pesniku, avanturisti, gigantu duha kao i prevode njegovih pesama... uključujući Uskrs u Njujorku kao i Transsibirsku...