"Medju Kaljanima vlada mišljenje da se ja pojavljujem kao dežmekasti čovek, kratkih nogu i sa kopitima umesto stopala, unakaradjen kao dodola; da se sa njima bavim uglavnom noću i da ih iskušavam primamljivim ponudama bogatstva ili vlasti; da sam uvek pri ruci kad treba izvesti nešto nisko i ružno jer prečih poslova i nemam; da sam pametan, govorljiv i ubedljiv, vešt na rečima, dobar poznavalac njihovih duša, srca i utroba; da pletem mreže poput neumornog pauka i tako dalje. Sve su to, razume se, gole izmišljotine kojima oni jedni drugima pune uši, pravdaju se i krivicu prebacuju na drugoga, to jest na mene.
Ja sam, medjutim, uglavnom visok, mršav, povijen pod ogrtačem koji nikada ne skidam (jer sam zimljiv), mrzi me da se prerušavam. Noć ne volim jer sam poluslep još u suton, a u ponoć ne vidim ništa; saplićem se i padam čim nekud krenem. Ne iskušavam ih jer nemam čime, sve te nevolje oni nose u sebi od rodjenja i razvijaju ih kako rastu i stare. Glup sam, teško govorim, jedva nalazim reči, a povrh svega imam i govornu manu.
S jedne strane, Kaljani svašta izmišljaju i lažu na moj račun, no to se od njih i očekuje. S druge strane, moram da budem i zadovoljan: mirni su, dremljivi, retko kad baš traže da se umešam. Pojavljujem se samo kad, recimo, brat razmišlja da li da ubije brata, kad se žena ustručava da prevari muža, kad deca nedovoljno dobro muče svoje roditelje i tome slično; onda pomažem, već naslućenoj odluci dodam konačni oblik. Intervenišem i kad su kolebljivi u širem smislu; premišljaju se recimo, hoće li dići ustanak ili krenuti u rat protiv nekog većeg i snažnijeg naroda. Tada im ne dam da omanu, guram ih u akciju; onda dižu ustanke, kolju druge (ali to uglavnom čine izmedju sebe), zbacuju jednu vlast da bi doveli drugu, još goru i besmisleniju, ili kreću u rat protiv jačih, opsenjujući se rečima i praznim nadama. Satiru se, ginu kao muve, uništavaju se, gube bitku za bitkom (to posle postaju njihovi praznici), dele se na razne stranke i pokrete; kad slučajno dobiju slobodu, tad ne znaju šta će s njom i gledaju da je se što pre oslobode. I sve to me ne staje prevelikog truda; oni sami su unapred spremni na sve to, treba samo neko da ih povede i usmeri, da im uobliči oblik propasti koji će izabrati - sve ostalo će uraditi sami, svojevoljno i oduševljeno.
Doduše, događa se da odjednom neće ništa da urade; uskopiste se i učaure, nikog ne slušaju, tavore, valjda pokušavaju da žive kao drugi. Čak ponešto i rade; prave decu, grade kuće, obradjuju polja, popravljaju puteve, paze na zdravlje, manje piju, ne mrze se medjusobno koliko su navikli (i koliko im treba za duhovno zdravlje), paze na čistoću. Došavši tada medju njih (obično polse dužeg sna), učini mi se da sam pogrešio mesto, da mi je neko u medjuvremenu zamenio ljude, čak se i uplašim za svoj položaj. Šta ako mi prvi mejdu nama oduzme ovaj bogomdan posed i baci me u neki trezven, pametan narod koji misli na svoju budućnost, koji ne veruje praznim rečima? Ali se sve ubrzo sredi, nekako samo od sebe; čim im dosadi mir i rad, oni naprave neku gužvu, izopijaju se rakijom i politikom, pa navale jedni na druge - potrebno je samo da sedim sa strane i da im povremeno ubacim koju zapaljivu reč u uvo. I ja to činim sve dok ponovo ne zadremam.
Početkom ovog veka ponovo me probudiše. Ustao sam, protrljao oči i oslušnuo; gore se opet čula galama, dreka i cika kao da su poludeli. Požurio sam koliko god sam mogao. Neće valjda da naprave nešto sasvim bez mene... Kada sam stigao, video sam kako se opet na nešto veliko (to jest pogrešno) spremaju. A prilike su bile izvanredne; tek su počeli malo da napreduju, izgradili nešto puteva, crkava, škola i bolnica, nekoliko fabričica, a razni narodi su stajali okolo i čekali priliku da nasrnu, da ih satru i pretvore u vekovne robove (što bi im možda najbolje i priličilo). Sve što su imali dali su na vojsku i oružje, a taj vojni svet mora se nekako zaposliti, makar i na gubljenju ratova.
Koliko god ne veruju svojoj pameti, Kaljani toliko veruju tudjoj. Ako im ispričate nešto suvislo i obično, oni neće razumeti: potrebne su im mutne slutnje, zagrobna vidjenja, natprirodne budalaštine, reči koje zveče i odjekuju, a ništa ne znače. Već stotinama godina medju njima se pojavljuju razni proroci i vodje, ljudi koji svašta pričaju i koji su često i sebi nerazumljivi. Čim neko ne zna šta da radi taj se proglasi za pametnog, za rušitelja starog sveta i graditelja novog. Mada nevoljno (prerušavanje je medju njima besmislica), prerušio sam se u proroka na njihov način. Znao sam šta ih najviše zanima: hoće li se ratovati i sa kim? I kad su me to upitali, imao sam spremne odgovore, napravljene tačno po njihovoj pameti. Govorio sam:
"Vekovna se tama prostirala nad ovim krajevima. Svetlost se medjutim očuvala u ljudskim srcima. Baklja slobode koja je gorela negde duboko u šumi nikada se nije ugasila - niti će. Došla je delimična sloboda, ali je sada treba izboriti čitavu. Ponovo idu krvavi barjaci preko neba, ponovo grme zimski gromovi. Veliki crni oblak valja se sa severa, spremaju se nevolje i patnje; biće mnogo mrtvih i ranjenih. Ali vi ćete sve izdržati, sve podneti, rasteraćete oblake i sunce će vas ponovo obasjati... Uzmite oružje u ruke, žrtvujte sebe, žene i decu, žrtvujte sve - svet će biti zadivljen dubinom i veličinom vaše patnje."
Nešto od ovih reči moraću svakako da povučem. Jer, ako me poslušaju do kraja, kao što su spremni, ako izginu do poslednjeg, kao što nameravaju, ostaću bez posla, a još jedan ovakav kraj i ovakve ljude nigde na svetu neću naći."
No comments:
Post a Comment