art credits: Sanja Perić
"Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Eto, kiša ne pada, (ali mi je u duši)...
Iznutra - vraški kiši.
(Začudo prazne su mi oči)
Jesen je! I žute reči klize po mome stolu.
I danas na mome pragu nema nikakvog gosta - sivilo!
(umesto bola)
Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Nisu valjda potrebne, ni neke reči, draga...
(Ovo je surovo vreme)... Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!"
3 comments:
Pesmu je napisao moj školski drug, čovek koga znam od kad sam sebe svestan, Petar Jevtović, kultrno ime srpske gimnazijske poezije, undergorud pesnik, Zaljubljenik u Jesenjina, Miku Antića i Francusku. Pisao je i objavljivao poeziju onda kada smo mi piskarali i to po spomenarima, trudeći se da ga kopiramo.
Doživeo je tužnu sudbinu. Umrla su mu oba roditelja, poznati požarevački lekari i boemi, a on je , bez dana zaposlenja i završenog fakulteta, posrćući od kafane do kafane stigao do duševne bolnice u Vršcu. Nadam se da nikome ova surova istina ne zvuči patetično, a kao stvorena je, nažalost, za neku madjarsku romansu.
Sirius, druže, bio bih ti mnogo zahvalan ako bi mogao da mi pošalješ još neke podatke o Perici. Ja sam se sa njim intenzivno družio daleke 1976. i 1977. olazio jekod mene kući, moji su ga baš zavoleli iako je bio onako "blentav". Pisao je divne pesme, neke i na moju muziku. Dvaput sam čak bio kod njega u Požarevc i upoznao njegovu majku. A Ana je tek ludilood priče... njegova profesorka rancuskog iz gimnazije, koliko se sećam. Perica mi je čak nadenuo nadimak koji i dan danas neki moji prijatelji ( i čak, rodbina) koriste! Ako možeš, molim te, javi mi na NYCBG2001@Yahoo.com.
Hvala.
Ovih dana bi mu bio rodjendan. Obzirom da je umro pre godinu dana, da li neko zna gde je sahranjen?
Prijatelj iz Smedereva
Post a Comment