F. M. Dostojevski "Braća Karamazovi"

 photo: Martin Stranka

"Mi tu komediju razumemo: ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. "Ne, ti moraš živeti", kažu oni, "jer bez tebe ništa neće biti. Kad bi na Zemlji sve bilo razumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih dogadjaja, a treba da bude dogadjaja." Te tako ja služim, stegnuvši srce, da bi bilo dogadjaja, i činim nerazumne stvari po zapovesti. Ljudi uzimaju svu tu komediju kao nešto ozbiljno, kraj sve svoje neosporne pameti. I u tome je njihova tragedija. I pate, naravno, ali... ali zato žive, žive realno, ne fantastično; jer patnja i jeste život. Kakvo bi zadovoljstvo u životu bilo bez patnje? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu: sveto, ali dosadno. No, a ja? Ja patim, a ipak ne živim. Ja sam iks u neodredjenoj jednačini. Ja sam nekakva utvara koja je izgubila sve krajeve i početke, pa je naposletku zaboravila i kako se zove. Ti se smeješ... ne, ti se ne smeješ, ti se opet ljutiš. Ti se večno ljutiš, tebi je samo do pameti, a ja ti opet ponavljam da bih dao sav ovaj nadzvezdani život, sve činove i počasti, samo za to da se ovaplotim u dušu neke trgovkinje od sedam pudova, pa da bogu sveću palim."