Borislav Pekić "Vreme reči"

* O smislu zivota?

B.P: Uzmimo, razgovora radi, da neki opsti smisao postoji [sto ja licno u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz, jel?] Sta mi od toga imamo?
Kako smo o njemu trajno i beznadezno neobavesteni, mi za njega ne mozemo nista uciniti. Ni za njega, ni kroz njega za sebe. Ne moze se ziveti u skladu sa necim o cemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tice. Ako ga i ima, nama ljudima, kao da ga nema.
Druga je pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, dusevnog spokoja radi, i da ne bismo imali osecaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija pociva na kauzalitetu, a ne na teleoloskom nacelu; njen je operativni kod "zato sto", a nije "da bi". Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali sta da mesamo s vinom, vec zato sto su se izvesni elementi nasli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biolosko bice, ne zivim da bih ostvario neki smisao - osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede - vec zato sto sam rodjen, a nisam pusten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.
Svestan sam nepopularnosti ovoga sto govorim. Pa i izvesne neprirodnosti koja lici na ateizam svestenika. Ne osecam nikakvu 'tvoracku vatru' koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih mogao odreci, nista od onoga sto bi ovaj "moj trud kojim se trudim" izvelo iz muke duha i dovelo do neke 'koristi pod suncem'.
I sad, gde je tu - smisao?
Jer, ako je on u tome da ne cinim ono sto zelim, da naprotiv, cinim ono u sta ne verujem, onda se ja takvog smisla uzasavam dublje od svakog besmisla.