Knut Hamsun - Misterije

 - Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek?

- Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi trebalo obesiti bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova uloga završena, odgovorili ste. I baš u tom pogledu nisam bio saglasan s vama. Religiozni život je činjenica. Turčin uzvikuje: Alah je velik i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i danas pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili nešto drugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta se veruje, već kako se veruje...

- Ne čudi me što čujem ovakvo glagoljanje od vas - reče doktor srdito. Zbilja se ponovo pitam da li ste preprušeni desničar! Jedna za drugom dolaze naučne kritike teologa i teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obara propovedničke trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da, na primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednost i u naše dane. Ne razumem vaše mišljenje!

- Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist u suštini (izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje) kakva je korist u suštini čak i u praktičnom pogledu ako oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svu lepu mistiku i svu laž? Šta je istina, da li znate? 

Napredujemo samo simbolima, a ove simbole menjamo ukoliko napredujemo. 

Duško Trifunović - Moje - Tvoje

Grešio si od prvoga dana

ali tad sam znala da opraštam

a šta imam ja od tvojih mana

osim što ću zbog njih da ispaštam

Grešio si jer si grešne vrste

jer si takav i takvoga soja

Dugo sam ti gledala kroz prste

zato što sam htela biti tvoja

Dodajem ti dodajem

sve što imam ja ti dam

svoje zlatne odaje

ja pred tobom otvaram

Dodajem ti dodajem

ali mora da se zna

Šta li tebi ostaje

kada svoje uzmem ja...

Goran Tadić - Žmuri dok čitaš moje stihove

Nisam pisao ništa što

ne bi i ti umela da izmisliš,

samo hrabrije od tebe drhtim

i nije me pred tobom stid,

jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,

izazvan tvojim stidljivim drhtajem,

koji ni u snu ne bi priznala javno.

Osetim krivicu kad naslutim

da suza sklizne niz tvoje lice,

zbog mojih nepromišljenih,

proživljenih reči, pretočenih u stih.

Odakle mi drskost da mislim

da se baš u tebe razumem?

Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,

pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?

Voleo bih da ne voliš što me voliš.

Voliš me lepše no što bih mogao podneti,

kada bih smeo da zamislim da me voliš.

Samo je tebi, dušo, do ljubavi,

meni nije, pregladneo sam.

Žmuri, ne smem srce prevariti

tvojim načitanim očima.

Spušteni kapci biće ti izgovor za san,

koji ne želiš da prespavaš,

u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom

i izmišljenu, beskonačnu budućnost.

Žmuri, ne brini kako mi je,

moji stihovi postanu tvoji onog časa

kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.

Prećuti gde probada,

gde boli, gde golica, sve znam.

Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,

zato i pišem, da imam šta da ti pružim,

da ne misliš da mi je srce škrto,

samo je nesposobno.

Gospode, kako joj zavidim što oseća

ono što nikad neću umeti da napišem

i ne razumem kako me razume,

a nikad me nije videla,

jer sam je molio da žmuri

dok čita moje stihove.

Matija Bećković - Ti si moja, ipak

 

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi

Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje

Ti si moja Sinagoga ograđena žicom

Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada

Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo

Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom

Ti si moja igra koja počinje kamenčićima

Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega

Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio

Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold

Ti si mojih nekoliko godina od one noći

Ti si moja žena — ponoćni voz sa jednim putnikom

Železara u kamenom dobu — tы моя русская земля

Jedina žena koju menjam svakog dana

I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda

Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo

Ti si moja ljubav slavnih ljudi

Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao

Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila

Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato

Ti si moja, ipak

Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje

Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena

Ti si jedna žena koliko i svaka druga

Ti si moja uprkos poznatim istinama

To su bedni podaci kojima raspolažem

To su sva dela moje izvitoperene ljubavi

To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga

Ionako samo nagađam i pretpostavljam

Ti si moja bolest bolešću izlečena

Ti si moje dete ti ništa ne razumeš

I ja doslovno moram reći da te volim.

Kazanova - Pisma jednog likantropa gospođi princezi J. I.

 

"Smatram da čovek treba da napusti svoju zemlju ako u njoj ne zna da živi, i da pokuša u nekoj drugoj. Mnogima dobro znan po svom negdašnjem izgledu, on nikome ne uliva poverenje, bez ikakve sigurnosti gubi pouzdanje. U novoj zemlji stiče poverenje, pun je sigurnosti i pošto n ije primoran da se bori protiv predrasuda, neprijateljstva i predubeđenja, može da se pokaže, preduzimljiv je i, uviđajući odobravanje na koje nailazi, postiže uspeh."

"Divlje godine" Džej Džejkobs

"Ne znam šta je tamo gore, možda neka mala kancelarija. Kao kada ti pauk odnese auto u Njujorku... Moraš da odeš do doka 74, a četiri ujutru je i tu je šalter od pleksiglasa. Debeo je tri inča sa rupama od metaka, a iza je starica sa pikslama na očima, koja sedi za pisaćom mašinom. Možeš da vidiš svoj auto, kako robija sa stotinu drugih automobila. Izgleda postidjeno i posramljeno. I shvataš da je tvoja sudbina u njenim rukama. Verovatno je i ovo nešto slično... mislim, pošto umreš... ljudi veruju da će biti jednostavno ali daj... To će biti organizacioni košmar..."

"Nulti broj" Umberto Eko

 

 "Dragi, potražićemo neku zemlju u kojoj nema tajni, gde je sve jasno ko sunce. Postoji brdo takvih zemalja, negde između Južne i Centralne Amerike. Tamo ništa nije skriveno, zna se ko pripada kom kartelu, a ko je vođa revolucionarnih bandi. Ti lepo sedneš u restoran i naletiš na neke svoje prijatelje koji ti predstave svog drugara, glavnog igrača u švercu oružja, a on sav nalickan i doteran, s belom uštirkanom košuljom preko pantalona, kelneri mu peze - senjor, hoćete ovo.. senjor, hoćete ono... a komandant žandarmerije mu ukazuje svoje poštovanje. To su zemlje u kojima nema tajni, sve se odvija javno, podmićivanje policije je potpuno legalno, prožimanje vladajućih struktura i kriminalaca predviđeno je ustavom, banke žive od pranja novca, a svako ko ne položi novac sumnjivog porekla - može da nadrlja i ostane bez dozvole za boravak, ubijaju se samo međusobno, a turiste ostavljaju na miru..."

"Ljubavi, ti nisi uzela u obzir da će malo-pomalo i Italija biti nalik na te zemlje iz snova u koje bi htela da se preseliš. Ako smo uspeli prvo da prihvatimo, a onda potpuno zaboravimo sve ono o čemu je pričao BBC, znači da smo na dobrom putu da izgubimo osećaj stida. Zar nisi videla kako su sagovornici u večerašnjoj emisiji hladnokrvno pričali kako su uradili to i to, kao da za to treba još i da im se dodeli odlikovanje? Nema više baroknog kjaroskura, ili ičega iz kontrareformacije, danas se sve odvija en plein air, kao na slikama impresionista, podmićivanje je dozvoljeno, mafijaš sedi u Parlamentu, u vladi utajivači poreza, dok po zatvorima čame samo sitne jajare iz Albanije. Pristojan svet će i dalje glasati za ništarije zato što neće poverovati BBC ili zato što neće gledati emisije nalik na ovu večerašnju, pošto će ih za ekrane prikovati neko đubre, možda će u udarnim terminima biti Vimerkateov telešop, po neko važno ubistvo i sahrane uz državne počasti. Ali mi nećemo biti deo te igre! Ja ću se ponovo okrenuti prevođenju sa nemačkog, a ti se lepo vrati u taj tvoj časopis za frizerske salone i čekaonice stomatoloških ordinacija. Uveče ćemo da pogledamo neki lep film, vikende ćemo provoditi ovde na Orti, a za sve drugo zabole nas štikla. Treba samo sačekati: čim definitivno postanemo Treći svet, život u našoj zemlji postaće izuzetno prijatan, kao da smo ceo dan na Kopakabani, pa onda samba rumba ča ča ča..."