Nisam pisao ništa što
ne bi i ti umela da izmisliš,
samo hrabrije od tebe drhtim
i nije me pred tobom stid,
jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,
izazvan tvojim stidljivim drhtajem,
koji ni u snu ne bi priznala javno.
Osetim krivicu kad naslutim
da suza sklizne niz tvoje lice,
zbog mojih nepromišljenih,
proživljenih reči, pretočenih u stih.
Odakle mi drskost da mislim
da se baš u tebe razumem?
Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,
pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?
Voleo bih da ne voliš što me voliš.
Voliš me lepše no što bih mogao podneti,
kada bih smeo da zamislim da me voliš.
Samo je tebi, dušo, do ljubavi,
meni nije, pregladneo sam.
Žmuri, ne smem srce prevariti
tvojim načitanim očima.
Spušteni kapci biće ti izgovor za san,
koji ne želiš da prespavaš,
u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom
i izmišljenu, beskonačnu budućnost.
Žmuri, ne brini kako mi je,
moji stihovi postanu tvoji onog časa
kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.
Prećuti gde probada,
gde boli, gde golica, sve znam.
Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,
zato i pišem, da imam šta da ti pružim,
da ne misliš da mi je srce škrto,
samo je nesposobno.
Gospode, kako joj zavidim što oseća
ono što nikad neću umeti da napišem
i ne razumem kako me razume,
a nikad me nije videla,
jer sam je molio da žmuri
dok čita moje stihove.
